Eво мало података о групи из мог родног краја:

Изворна група „Црнућанка” из села Горње Црнуће (код Горњег Милановца), на обронцима Рудника, деловала је уназад кроз низ генерација, али и са прекидима. Свој рад поново је оживела 1966. године под руководством марљивог Александра Ђорђевића Леса, земљорадника и народног песника. Певачко и свирачко наслеђе које негује „Црнућанка” по својим карактеристикама уклапа се у слику народног музицирања Шумадије и централних делова Србије. У току последње четири деценије рада, група је учествовала на многобројним саборима, приредбама и фестивалима широм Србије и у иностранству. На предлог Међународне европске комисије, 1976. године додељена им је Европска награда за народну уметност.

Године 2003, у жељи да обележи свој плодан дугогодишњи рад, група „Црнућанка” је уз стручну помоћ Музиколошког института САНУ, етномузиколога др Радмиле Петровић и мр Јелене Јовановић објавила монографију којом је представљен историјат групе и избор нотних записа песама из њиховог репертоара са пратећим звучним издањем. Као израз наше захвалности „Црнућанки” за вишедеценијско чување и неговање српске и европске културне баштине, преносимо изводе из поменуте публикације који се односе на карактеристике народног певања и свирања у рудничком крају: „Песме старијег музичког слоја одликује, пре свега, архаична лествица која се састоји од уских, нетемперованих интервала. Као веома значајна одлика јавља се богато украшавање мелодија, и то на начин ‘поигравања’ гласом које представља можда један од најстаријих преживелих начина вокалног изражавања на Балкану. Солистичко певање песама старијег слоја среће се када је реч о путничким песмама, о певању уз казан са ракијом, чобанском певању и о певању на прелу. Старије групно певање заступљено је као двогласно. Хетерофонија, облик двогласја, заступљена је у прелском, славском и свадбеном певању. Хетерофоно-бордунски двоглас присутан је у жетелачком певању и певању уз комишање док се бордунски двоглас јавља само у ‘вечерњим песмама’ ‘на глас’. Заједничка одлика песама старијег слоја је појава узвикивања, односно понирања гласом на крају песме: жене дугачким силазним узвиком ‘И’, а мушкарци узвиком ‘И! Ко је!’”.

Народни инструменти на које наилазимо у рудничком крају, па и у селу Црнући, су лист, свирала, свиралче, двојнице и окарина. На њима су извођене путничке и чобанске мелодије, песме и многобројна кола.
Путничке импровизације на двојницама или на свирали састоје се од кратких мотива који се понављају и разрађују, а одликују их и многобројни украсни тонови, као и код рабаџинског певања. На двојницама су свиране у хетерофоном двогласју.

Чобанско свирање представља, углавном, инструменталне варијанте чобанских песама. Њега карактерише хомофони (а у неким примерима и бордунски) двоглас на двојницама.

Инструменти су у рудничком крају данас најзаступљенији као пратња играма – колима. Ове инструменталне мелодије одликује карактеристично украшавање и, у случају да су извођене на двојницама, хомофона структура.


Извод из монографије „’Еј, Рудниче, ти планино стара”.
Музиколошки институт САНУ, 2003.
ISBN 86-80639-05-02