Велики, широки, прстенаст обруч од ораховог дрвета затворен кожом, са једне стране козјом (виши тон), а са друге овчијом, телећом, па и магарећом (дубљи тон). У дебљу кожу се удара дебљом палицом („чукан“), а у тању кожу танким дреновим прутом („прчка“, „праћка“). Балканска школа свирања тапана подразумева свирање (а не пратњу) мелодије, при чему се танким прутом изображава све што свирач жели да каже, док се чуканом само пунктирају одрећена мелодијска места.
Тапан је вековима био незаменљив на сеоским весељима (свадбе, кућне и сеоске славе), са зурлама, гајдама или у већим инструменталним саставима, а често и као соло инструмент.
Преузето са:
http://beloplatno.rastko.net/instrumenti/instrumenti.html
