http://www.rastko.rs/antropologija/lleze-mitologija_c.htmlТриглав
Сада се поново враћамо боговима балтичкога реда, чијег смо главног представника, Световида, већ проучили. После њега најглавнији је бог Триглав. Његово постојање нарочито су нам утврдили историци Отона Бамбершког. Бејаше у Штетину, вели један од њих, четири continae (Херборд, II, 32.) тј. четири храма. Ова реч continae не буни ни најмање Немца Херборда: "Sclavica lingua, вели он, in plerisque locis latinitatem attingit et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Таком етимологијом лако се и од Св. Вида може добити Световид. Ни савремени коментариста Перцов није срећнији од Херборда. Он сумња, да је contina словеначка реч, и тумачи је пољском konczyna (fastigium).
Ово је погрешно тумачење. Konczyna значи крај, свршетак, и другог значења нема. Контина се по свој прилици везује за корен конт, који је у српском дао реч кућа, а у бугарском къшта. итд.
Једна од ове четири контине, која је била и најглавнија, беше велељепно украшена варварским радовима, који су представљали: људе, тице, четвороножне животиње, тако вешто насликане, да би човек помислио, да су живе. Тако су лепо и обојене, да им боја није избледела ни од снега ни од кише. Очевидно у овим редовима има мало претераности. У ове контине се сносио десетак од све непријатељске пљачке, златни и сребрни пехари, позлаћени и камењем украшени рогови, оружје и скупоцено посуђе.
Два оваква храма беху посвећена Triglous-у. Извесно је овде словенска реч измењена; но није ју тешко васпоставити под правим обликом - Триглав, бог са три главе. И данас још Немци су преокренули врх Триглав на Корушким Алпима у Terglou. Име Триглав ми налазимо у старој браниборској хроници.[204]
Отону Бамбершком би допуштено, да код штетинских Словена проповеда хришћанство. Они га лепо примише, уверени, да ће се њихов бог свм моћи добро бранити. Овом толеранцијом знаде се он добро користити. Помоћу својих свештеника почне рушити секирама и косирима све контине. Кад народ виде, да се богови не бране, нападне и сам на храмове, раздели њихово благо, а дрва однесе кући за кување јела. Што се тиче идола Триглава, владика му разби труп, узе све три главе, посла их у Рим, да посведочи покрштење града. (Herb. II, 32.). У накнаду зато он пристаде, да се поштује један свети дуб, umbre atque amenitatis gratia.
Међу појединим предметима култуса Триглавовог налазаше се и у Штетину као у Аркони (види главу о Световиду) један њему посвећен коњ, добро урањен и лепог стаса. Нико га није смео јахати, а један од она четири храмовска свештеника бринуо се о њему и неговао га. Тај је коњ чинио прорицања. Кад је требало предузети неки сухоземни поход, положе најпре на земљу девет нових копаља, на један лакат даљине једно од другога. Свештеник онда доведе заузданог и оседланог коња, држи га за узде, тера га да трипут у оба правца пређе преко копаља. Ако при том прелажењу не дотакне ниједно копље, онда је прескакање срећно и поход би се предузимао. У противном случају одустајали су од намере (Herb. II, 35.). Да би уништио и овај начин гатања, Отон смисли да тога коња прода негде на страни (Herb. II, 3.) убедивши становнике, да је он много способнији да вуче кола, него да прориче. По једном другом биографу (Prifl. II, 11.), коњско седло бејаше од злата и сребра и чувано је у једној контини.
Триглава налазимо у граду Волину (Volyn). По покрштењу ове вароши свештеници, оставши верни култусу идола, напустише град, повукоше се у села (Ebbo, II. 13.). "И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који незнабошци могаху принети жртву и понуде. ('Solummodo foramen modicum ubi sacrificium inferretur in trunco patebat '.) И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа.[205] Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак (sputaculum ingens). Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола."
Доста је чудноват завршетак приче. Могли бисмо се запитати, да ли Херману треба веровати; и да није он пронашао историју о седлу, да заглади свој неуспех, или да он просто није дигао какву било коњску опрему? Незнабожачка старица је извесно скрила седло у безбедан заклон од хришћанске похотљивости.
После овога узалуднога покушаја померански апостол није више на томе настојавао. Бојаше се да га оптуже за лакомство, ако би и даље гледао, да се дочепа скупоценога идола. Стога сада прибеже убеђивању. Сакупи кнежеве и старице, и закуне их да се махну култуса Триглавовог, и да употребе оно злато, од чега је он начињен, на откуп својих робова.
И биографи Отона Бамбершког спомињу Триглавов култус у Штетину. Овај град (Ebbo, III; 1.) садржаваше у своме опкопу три планине. Највећа, она у средини, беше посвећена незнабожачком богу Триглаву. Његов идол имађаше три главе. Златан завој покриваше му очи и усне. Незнабожачки свештеници овако објашњаваху ове појединости: њихов велики бог има три главе, јер влада трима краљевинама, небом, земљом и паклом. Лице му је покривено завојем, јер неће да види ни да позна грехове људске. Руском научнику Кирпичникову ове су приче изгледале можда сумњиве.
Словени, вели он, нису могли имати хришћанску идеју; а није никако могућно, да један бог, који предвиђа будућност, не зна за људска дела.[206] Г. Кирпичников се још пита, да овде немамо једну деформацију хришћанске Свете Тројице. Тако се мислило, да се у Световиду види св. Вид. С оваквим скептицизмом иде се врло далеко. Па ипак је извесно, као што смо то и доказали у студији о Световиду, да су балтички Словени обожавали идоле полицефале (многоглаве).
По самом признању Отоновог биографа (Ebbo, III, 1.), култус Триглаву и другим идолима, чија имена не знамо, не ишчезе тако лако. Кад је Отон преобратио, или бар мислио, да је преобратио цео Штетин, заповеди да се незнабожачки храмови предаду огњу, а да се место њих саграде две цркве, од којих једна на самом Триглавовом брегу доби име св. Адалберта. Но идолопоклонички свештеници не беху се одрекли обожавања идола, а још мање прихода од цркава. Тражаху само прилику, да народ врате у паганизам. И заиста догоди се, да у граду завлада епидемија, смртност би велика; свештеници убедише народ, да је свему томе злу узрок њихово покрштење, те да се треба вратити идолима. Сви ће становници, говораху они, помрети, ако се гнев богова не ублажи уобичајеним жртвама. Подстакнут овим говорима народ затражи своје идоле, принесе им жртве, па нападне на хришћанске цркве. (Ebbo, III, 1. - Херборд, III, 16.) Разоре половину оне цркве која је била намењена вернима; но испред олтара устукоше. Тада се разорачи обрате идолском свештенику, и рекну му: "Ми смо учинили оно, што се нас тицало; сад ти сруши и нагрди светилиште овога незнабожачкога бога" (teutonici dei). Свештеник узме секиру, подигне руку, но она оста укочена, на што он закука: "Јаој, каква је то сила овога немачкога бога, и ко ће јој одолети? ' Видите како ме је ударио, мене, који сам напао на његову светињу '. Народ се зачуди и питаше се шта да ради. Добивени или Ебо измишљени одговор јесте доста чудноват. "Саградите овде кућу своме богу поред куће тевтонскога бога, и поштујте и овога као своје богове, из страха да вас гнев његов све не помори". Они послушаше, и до повратка побожнога апостола Отона остадоше у тој заблуди, служећи и Богу и ђаволима.
Триглав се спомиње још и у опису чудеса св. Отона. (Mon. germ. t. XII, стр. 91.) То беше једно зло божанство, које је имало и једну жену.
Триглав очевидно показује и неке сличности са Световидом; али нема разлога не ставити га у ред независних богова. Световид имађаше четириглава идола, Ружиевид - Руђевид једнога са седам глава. Но ми не налазимо нигде имена четириглав, седмоглав.[207] Стога нема основа сумњи, да је Триглав једно потпуно независно божанство.
